Почетна Вести Христијанство Ексклузивно: Скандалозно писмо на српскиот синод за МПЦ
Ексклузивно: Скандалозно писмо на српскиот синод за МПЦ

Ексклузивно: Скандалозно писмо на српскиот синод за МПЦ

5.00K
24

Српската Православна Црква и Бугарската Православна Црква размениле писмена комуникација за иницијативата на МПЦ-ОА, да побара признавање на нејзината автокефалност од страна БПЦ-ОА.

„Религија.мк“ од извори во Српската Патријаршија го доби писмото одговор што Српскиот Патријарх Иринеј му го испратил на Бугарскиот Патријарх Неофит.

Писмото почнува токму со моментот дека СПЦ со голема запрепастеност го примила писмо од  14 Декември 2017 година, во кое Синод на Бугарската Православна Црква ги информирал српските владици за преземената иницијатива.

Во ова писмо, кое ексклузивно го објавува „Религија.мк“Српскиот патријарх Иринеј користи навредувачки термини кон МПЦ-ОА и може многу лесно да се прочита односот што српските архиереи го имаат кон македонските владици и МПЦ-ОА, но и кон државата, користејќи го името БЈРМ.

Но истовремено преку ова писмо Патријархот Иринеј отворено му се заканува на Бугарскиот патријарх Неофит дека преземените чекори на БПЦ можат да се одразат негативно на меѓусебните односи.

-Ние бевме не помалку изненадени од одлуката на Вашиот Свет Синод дека Бугарскиот Патријарх е „потполно свесен за својата света должност“ бидејќи „Македонската Православна Црква ја признава Бугарската Православна Црква – Бугарска Патријаршија за своја Мајка Црква“.  Не се сомневаме во искреноста на Вашата изјава дека „Бугарската Патријаршија никогаш не била рамнодушна кон страдањата на Македонската Православна Црква“, туку на сличен начин, следејќи ја нашата сопствена совест за пасторска грижа и должност кон Црквата Божја, ние треба да Ви напоменеме дека сте избрале неканонски начин за лекување на страшната рана на Телото Христово со мешање во внатрешните работи на една сестринска помесна Црква – Српската Православна Црква, и со нарушување на сеправославниот консензус во врска со скопската шизма, а консензус со кој и вие сте согласни повеќе од половина век. Замислете како би се чувствувале Вие и како би реаиграле доколку некој Помесни Православни Цркви, меѓу кои и Српската Православна Црква, во време на голема криза поради шизма во Вашата Црква, одлучи, без да ја праша Вашата Црква и без да ја почитува Вашата канонска јуриздикција, да изјави дека се чувствува повикана да им помогне на Бугарските шизматици да добијат, без покајание и без никакво преиспитување на нивното шизматичко „Кредо“, на нивниот нормален канонски статус, и дека има право да „посредува“ врз основа на фактот дека шизматската организација е спремна да признае една од Православните Цркви – на пример Српската Православна Црква, за своја Мајка Црква (како мајките да можат да се бираат!)?, стои во писмото до кое дојде „Религија.мк“.

Во продолжение на писмото, Српскиот патријарх ја раскажува приказната на СПЦ за црковниот спор во Македонија, нарекувајќи го случајот „шизма на Православната Црква во Македонија,  предизвикана од принуда и одлука на комунистичката власт“, за подоцна во истото писмо СПЦ ја ословува Македонија како БЈРМ, одговарајќи и на БПЦ дека СПЦ била Мајка Црква во случајот.

-Мајчинската грижа на Српската Православна Црква, љубовта кон добриот и побожен верен народ на Поранешната Југословенска Република Македонија, се гледа во долгогодишните напори да се надмине шизмата и да се воспостави поворно посакуваното Црковно единство. Постигнатото решение – договорот од Ниш од 17 Мај 2002 година – чии потписници беа Македонските епископи: Митрополитот Пелагониско Битолски Петар, Дебарско Кичевски Тимотеј и Струмички Наум а од страна на Српската Православна Црква Црногорскиот Митрополит Амфилохиј, и Бачкиот Иринеј, Враненскиот Пахомиј и јас самиот, како Еписоп на Ниш во тоа време, гарантираше најширока автономија на Православната Црква во ФИРОМ, оставајќи ја „конечната одлука за идниот сеправославен собор на полнотата на Црквата во Светиот Дух според прифатениот канонски ред на Православната Црква“. Шизматиците, под притисок на политичките фактори во ФИРОМ го отфрлија потпишаниот договор, стои во писмото на Српскиот патријарх до Бугарскиот.

-Ваша Светост би сакале со ова да Ве предупредиме дека подршката на Бугарската Православна Црква за шизматиците од Поранешната Југословенска Република Македонија, под изговор дека тие се обраќаат на Бугарската Патријаршија како на „своја Мајка Црква“, може само да им наштети на односите на нашите две сестрински Цркви и на единството на Православната екумена воопшто. Затоа бараме од Вас да ја повлечете одлуката на Светиот Синод на Вашата Црква, за да не го принудите Светото Собрание на епископи на нашата помесна Црква да донесе одлука која би имала невидени последици за идните односи на нашите две Цркви. Со надеж дека Вие, со полна свест за Вашата одговорност, ќе ја повлечете некаонската одлука Ви посакуваме секакво добро од Воскреснатиот Господ. Ви приложуваме кратка анализа на Вашата неблагословена иницијатива од црковна и канонска гледна точка, стои како заклучок во писмото, испратено на 17 април, 2018 година.

Коментар(24)

  1. Защото сърбите са небесен народ, а българите не са. А македонците са сърби с говорна маана. Така би ти рекъл всесветият Ириней.

    1. Сърбите не са православни, а католици! Тяхната Библия е католическа превод, като псалмите им са разделени според католическия превод на Библията, а не според православния. Името на Спасителя според тяхната Библия е Исус, а не Иисус, както е според православието. Освен това Сърбите подписват два конкордата с римокатолицизма – през 1914г и преа 1937г. и се покоряват на Римския папа.

  2. Ovde nema nisto novo, nitu pak koristat nova terminologija. Zosto se kreva vreva vestachki za da se prodlaboci problemot pomegju crkvite?

  3. Господ бави, но не забрявя! Ние сме един народ и рано или късно ще се обедим, независимо от злобата, съпротивата и усилията на Сърбия, Гърция и Русия да ни разделят завинаги.

  4. Ало!!! Етнофилетисти!!! Вие ли најдовте да не’ нарекувате расколници? Слепи водачи, поголеми расколници од вас нема, оти вашето слепило не ви дава да видите дека сте западнати во страшната болест на себељубието и дека ширите омраза во православниот свет.

  5. Господ бави, но не забрявя! Ние сме един народ и рано или късно ще се обедим, независимо от злобата, съпротивата и усилията на Сърбия, Гърция и Русия да ни разделят завинаги.

  6. Добро рекол Св. Максим Исповедник: “Доброто ги соединува разделените нешта, а злото го разединува она што е соединето”.
    Вие од СПЦ сте дотолку преполни со злоба, што дури и ги растурате сите обиди за соединување на разделеното во православниот свет.

  7. Добро рекол Св. Максим Исповедник: “Доброто ги соединува разделените нешта, а злото го разединува она што е соединето”. 
Вие од СПЦ сте дотолку преполни со злоба, што дури и ги растурате сите обиди за соединување на разделеното во православниот свет.

  8. Вие, кои се нарекувате “пастири”, Свет собор на СПЦ, и кои велите дека сакате да ја исцелите раната што предизвикува болки во православниот свет, конечно треба да сфатите дека сите знаат за вашите лаги!!! 50 години го лажете и го држите во окови нашиот верен народ. Доста е лажговци!!!

  9. Господ бави, но не забрявя! Ние сме един народ и рано или късно ще се обедим, независимо от злобата, съпротивата и усилията на Сърбия, Гърция и Русия да ни разделят завинаги.

  10. SPC so decenii spomnuva raskol, šizma , rak rana , takozvana crkva, nekanonska crkva, od nikogo nepriznata crkva, i što ne se koga će se spomne MPC. No nikogaš ne spomna vrz osnova na koi kanoni od Crkovnoto pravo gi formulira takvite epiteti za MPC.
    Nikade ne spomna koi kanoni gi prekršila MPC pa so pravo kako takva da se definira, nitu pak nekade da spomna vrz osnova na koi kanoni MPC nema pravo da ja otfrla hegemonijata na SPC, kako i vrz osnova na koi kanoni SPC ima pravo da i ja.mametnuva svojata hegemonija na MPC , kompromitirajki ja pred ostanatite crkvi deka e vsušnost ona za što ja smeta SPC. NE POSTOI pravoslaven crkoven kanon koj ja opravduva hegemonijata na edna crkva vrz druga. Nema nikade opravduvanje za toa, kako što mema opravduvanje na srbocentričnosta vo odnosite pomeđu crkvite vo pravoslavniot.svet , kako ni opravduvanje za stavot na srpskiot patrijarh za primatot na srpstvoto nad pravoslavieto, kako što nema opravduvanje za svojata se poagresivna hegemonija nag MPC i nad najzinata samostalnost vo svoeto podnebie.

    1. AПОСТОЛСКА ПРАВИЛА

      14. Епископ не сме напустити своју епископију и узети другу, чак и ако га на то многи присиљавају, изузев у ситуацији да је тамо крајње неопходан, а уз то га наговарају многи епископи.

      28. Ако епископ или презвитер или ђакон пошто је исправно свргнут, опет почне да служи, нека се сасвим одсече од Цркве.

      30. Епископ који преко световне власти приграби цркву, нека се свргне и одлучи, као и они који опште са њиме.

      33. Страни епископ, презвитер или ђакон не може се примити без препоручног писма.

      34. Епископи сваког појединог народа треба да имају, као главу, првог епископа. Без њега, а и он без њих, не могу ништа чинити. То је једномислије и на тај начин прославиће се Бог кроз Исуса Христа, и Отац кроз Господа у Духу; Отац и Син и Дух Свети.

      35. Епископ не може без дозволе да рукополаже ван своје области. А ако се то деси, нека се свргне он и они које је рукоположио.

      61. Не може бити клирик онај за кога се докаже да је био у блуду или прељуби или томе слично.

      81. Да се свргне клирик који се бави државним пословима, јер се не могу служити два господара.

      Епископа бира сабор епископа помесне Цркве, који опуномоћује неколико архијереја као своје заступнике да изврше хиротонију. Епископу суди сабор епископа, који може да га лиши катедре, да му забрани свештенодејства и да га лиши чина. Осим тога, епископ
      је потчињен старијем (вишем) епископу у области (митрополиту или патријарху). Питања која се тичу црквеног живота решава Синод, а у неким случајевима Сабор. Човек који се налази на јерархијској лествици може да преда другима мање него што сам има. Зато епископ, будући да је мањи него Црква, не може да створи Цркву. Прекидајући општење (заједничење) са Црквом, он се лишава онога што му је Црква дала. Због тога расколнички епископ не може да савршава ништа свештено.
      Чистота вероучења је неопходно својство Цркве, али још није Црква. Иначе би се новозаветна Црква стварала постепено у току три и по године Јеванђељске проповеди Христа Спаситеља и била би завршена Његовом последњом опроштајном беседом. Но, Црква је била саздана у дан Педесетнице, за време силаска Духа Светога на Апостоле.

      Господ је пред Своја страдања обећао Својим ученицима да ће им нисослати Духа Светога, Који ће их увести у сву истину.

      Хришћанско вероучење није апстрактна доктрина, него је дејство Духа Светога – Духа Истине Цркве, где је вероучење неодвојиво од литургике и јерархијске прејемствености. Црква чува чистоту вере у јединству љубави, у јединству међу помесним Црквама, у јединству небеске и земаљске Цркве, у јединству народа и јерархије. Ово јединство је обавезан услов за дејство Духа Светога у Цркви, Који је Чувар Истине, Учитељ Истине и Сам – апсолутна, савршена и жива Истина. Отпадање расколника од Цркве у име догматске веродостојности, која се заснива на личним мишљењима, повлачи за собом губљење Духа Истине. Зато је сваки раскол – област духовног мрака, пустоши и лажи, где не може да постоји и да се чува ни јединство љубави, ни вероисповедна чистота.
      У почетку сваког раскола видимо непослушност и устајање против Цркве. Из самовоље не може да настане саборност, нити од епископа који је под забраном свештенодејства – јерархија. Један од Отаца је писао да је ђаво – мајмун (мајмунско подражавање) Бога. Ми можемо рећи да је раскол – мајмунисање, мајмунско опонашање Цркве.
      Сви црквени канони темеље се на вери у то да ће Дух Свети – Дух Истине – свагда пребивати у Цркви, и да стога васељенска Црква не може да падне у јерес нити да се лиши спасоносне благодати. Ни једно правило светих Апостола, Васељенских и помесних сабора не садржи чак ни наговештај да би чистоту догмата било могуће сачувати разбијањем црквене структуре.
      “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву – то је онда парасинагога.
      Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: “Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве”. Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство.
      Свети Кипријан Картагенски такође каже: “Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: “једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6).

      Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: “Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље.”
      Неоспорно је да Православна Црква нема уједначену праксу прихватања расколника. У неким срединама које су заступници „црквене акривије”, расколници се примају преко поновног крштења. Следствено, ни једна света тајна извршена у расколу не сматра се валидном. Међутим, на ширем подручју Православне Цркве примењује се извесна „икономија” у односу према расколницима. Не само крштење, већ и миропомазање и остале Свете Тајне, па чак и рукоположење свештенослужитеља и Епископа прихвата се за валидно, свакако од онда кад расколници ступе у јединство са Црквом и од када се провери да ли су имали апостолско прејемство.
      Али, грех у који се пада расколом, често пута потпуно помрачује савест расколника и они не могу да разликују подстичућу од усавршавајуће благодати. Зато су расколници минималисти, или у најбољем случају медиокритети. Да не би били погрешно протумачени, овде говоримо о духовном медиокритетству, о поремећеном критеријуму подвижничке љубави и савршенства. Примајући неопходну количину благодати да би се билошки преживело, расколници постају самозадовољни и без жеље за усавршавањем и обожењем. Зато је и њихов критеријум црквеног идентитета толико лабилан. Они мешају еклисилошко са биолошким постојањем, црквени са световним идентитетом. Уместо да благодат која им се даје у светим тајнама, која је подстицајна за покајање, искористе за враћање у саборно тело Цркве, они је разбацују пред безвредним циљевима, „пред псима и свињама”[29]. Тако, благодат која им се даје, уместо за спасење бива им за суд и осуду. И ако неко пита – зашто им се уопште даје благодат у светим тајанама, када је у највећем броју случајева за расколнике то за суд и за осуду – одговор је у тајни Божје милости и љубави. Да не би имали изговор да су били одбачени, већ да се покаже да су се сами отцепили од јединства. Да се објави да их Бог чека као своје синове, да се врате да их прими у заједницу Цркве, али да су они безумни и да краду од онога што им припада, део богатства њиховог Оца који им је намењен троше у „земљи далекој… живећи развратно,”[30] неповратно и без икакве користи. Зато, није могуће да се каже да су схизматици још у Цркви. То је нетачно и двосмислено, али могуће је вероватно рећи да у расколима Црква наставља да дејствује „у ишчекивању тајанственог часа када ће се растопити тврдокорно срце од топлине благодати, и запалиће се и разгорети воља и жеђ за саборност и јединство”

      1. Одделувањето од СПЦ секогаш е одбивано за анализа од србските аналитичари бидејки е истото како што повеќе православни цркви ја добиле автокефалноста во случај СПЦ! само што МПЦ е окупирана и брутално затворена и врзана од СПЦ.
        АЈДЕ КАДЕ СЕ СО ПРЕГОВОРИТЕ помеѓу ЕПИСКОПИТЕ!
        Дволичноста на СПЦ е во тоа што прво рекоа ослободувањето на Криминални Српски Епископи во мак ќе бидат предуслов за започнување на преговори за потоа брутално да ја силуваат МПЦ и ултиматумуваат, ако не се вратите на Автономија и го прифатите договорот од Ниш…
        Заради тоа се потребни ПРЕГОВОРИ!

        1. а не би били погрешно протумачени, овде говоримо о духовном медиокритетству, о поремећеном критеријуму подвижничке љубави и савршенства. Примајући неопходну количину благодати да би се билошки преживело, расколници постају самозадовољни и без жеље за усавршавањем и обожењем. Зато је и њихов критеријум црквеног идентитета толико лабилан. Они мешају еклисилошко са биолошким постојањем, црквени са световним идентитетом.

  11. Църквата ни е една независимо от всичките ѝ врагове и неизброими козни на лукавия.

  12. Еклесиаст, Вие пишувате за свети Сава српска слава и глава? Знаеме дека Ви е тешко што Вашиот архипастир бил расколник и од најсветата Охридска Архиепископија отпадник.

  13. Дволичноста на српската црковна дипломатија, зад сеедно какво руво затскриена кога се работи за нејзиниот однос кон Македонската Правславна Црква, мошне импресивно ја отсликува неодамнешниот напис на Архимандритот д-р Никодим Богосављевиќ под наслов „Екуменизмот ја разорува Српската Црква: Објава на прекин на споменување и заедничарење на архимандритот др Никодим Богосављевиќ“ во вид на отворено писмо до Епископот Ваљевски, г. Милутин, што можете да го проследите на следниот линк:
    http://www.carsa.rs/ekumenizam-razara-srpsku-crkvu-objava-prekida-pominjanja-i-opsteja-arhimandrita-dr-nikodima-bogosavljevica/

  14. Това е политическа пропаганда. Православието не е,за да се разкъсва на парчета като от глутница огладнели “псета”, а е за да се слави, тачи и обича! Не се залавяйте с неща, който само Бог знае как да реши, че ЛОШО за ония, които се мешат в Божийте дела!

  15. Еклисијаст, за каква подвижничка љубов и совршенство зборуваш? За онаа со која нарачувавте убиства за нашиот народ и клир? За тоа што некогаш порано, а со благослов на Варнава, Јосиф и таквите како нив, се убиваше клирот на МПЦ, а со тоа се правеше обид да се откорне силната вера во срцата на луѓето, кои сакавте да ги потчините и да ги направите поданици на вашата грозна антицрковна мисија и политика. Ништо подолу од крстоносците не сте. Истото и сега го правите. Со благослов и поддршка од вашите водачи, сакате да го убивате верниот народ во МПЦ – ОА. Затоа ајде те молам не ни проповедај за подвижништво, оти тоа што повеќе од 50 години ни го правите нема никаква врска со Христа и Неговата проповед за вистинската љубов и пожртвуваност. Место глупави заклучоци и поуки од твоја страна, подобро преиспитајте си го сопствениот црковен идентитет и вашиот стремеж кон “духовно совршенство”. Ама за жал толку сте заслепени, што не можете да видите дека одите во погрешен правец – сенката на смртта

    1. Како се убиваше клирот на МПЦ во време на Варнава, Јосиф кога тогаш МПЦ сеуште не постоеше. Sapienti sat.

  16. Abre braka Bugari, navistina zaboravivte shto im se sluchuvashe na privrzanicite na Egzarhijata vo Makedonija? Ili, pak, stanavte Srbi so govorna mana?
    Kako i da e ve pozdravuvam i ve obicham mnogu1

  17. А ти брате БПЦ – БП, точно е тоа што го велиш дека Светиот Дух треба да не’ чува од лоши дејанија, но ако си Бугарин треба да знаеш што им се случуваше на егзархистите во Македонија, кои беа 99% од населението. Во 1918 година кога дојдоа српските власти, џандари итн, се нарачуваа страшни убиства, јуриш кон кропролевање: владиците и домашниот клир беа или убивани, или протерувани во името Божјо – како што реков како Крстоносците. А како што гледаш српските крволочни ѕверови и денес убиваат со истото темпо, ама на друг начин.
    Се чудам како не знаеш за ова! Всушност, или не знаеш, или си наивен. Како и да е, сега имаш шанса да прочиташ.
    Поздрав

  18. Г. Еклисијаст, можеби немало МПЦ, ама секако имало Црква. Што ќе речеш за Егзархијата која народот доброволно и со љубов си ја прифати и чијшто клир беше домороден? И за многубројните народни училишта и гимназии кои ги отворале црковните великани, учители и народни водачи што живееле на територијата на Македонија? Јордан Константинов – Џинот, Рајко Жинзифов, браќата Миладинови, игумените на македонските манастири и егзархиските митрополити – сите приврзаници на Егзархијата…
    Сите ги убивавте! А знаеш ли зошто? Еве јас ќе ти кажам, не се мачи да истражуваш од соодветните и вистински извори – ќе ти преџвакам, а ти после како сакаш и ако сакаш читај и увери се. Оти, како што гледам, или стварно не знаеш или си стекнал говорна мана.
    Оти егзархискиот клир и приврзаниците си го сакаа народот и Црквата што тогаш ги крепела, оти не сакаа да се потчинат на големосрпската пропаганда, која беше против се’ што е домородно (читај егзархиско).
    Не треси глупости и престани со твоите деструкции кои веќе почнуваат да се вртат против тебе – автодеструкции.

НАПИШИ КОМЕНТАР

Your email address will not be published. Required fields are marked *